Na prostoru današnje SAP Kosovo zbog povoljnog geografskog položaja, guste naseljenosti i izvanredne prirode, što je omogućavalo sažimanje više umetničkih uticaja, vrlo brzo je nastala jaka društvena a potom i državna zajednica, jedan od centara srednjovekovne Srbije. Razvoj materijalne povukao je i brzi uspon duhovne kulture, razmah stvaralaštva i intelektualne nadgradnje. Ova zajednica često je bila pozornica stapanja različitih umetničkih strujanja i društveno-istorijskih procesa, mesto prožimanja naroda, etničkih zajednica i kultura. U takvim prilikama, čije se trajanje meri vekovima, razvila se veština čudesnog narodnog veza, od koga je, ovog puta, prikazano ono što je učinjeno od polovine XIX veka do vremena uoči Drugog svetskog rata.
Metohijske košulje izrađivane su od konopljinog, a kosovske od konopljinog, lanenog, polupamučnog i pamučnog platna. Obične košulje, one koje su svakodnevno nošene, nisu imale ukrase. Samo one svečane, u kojima se izlazilo na narodna okupljanja i sabore, ukrašavane su vezom, za šta su korišćene raznobojne niti od vune, pamuka, svile i metala.
Inače, košulje su dobijale nazive po mestima u kojima su nastajale šare. Tako postoje ’’lipljanka’’ i ’’skulanka’’. Često su nazivane i po šari koja je bila navezena: recimo, ’’lozana’’, ’’zmijana’’, ’’kolačana’’, ’’tri šarke’’… Samo je jedna košulja nazvana po upotrebi metala korišćenog za vez – ’’zlatana’’ – mada je rađena žicom od srme. Na Kosovu je postojala i košulja koja se oblačila samo na dan venčanja, tzv. venčana košulja ili ’’đurđevojka’’.
Sve košulje vezene su iglom za vez, i to brojanjem niti osnove. Nije poznato da li su korišćena još neka pomagala. Od umešnosti vezilje zavisilo je da li će platno na kome veze zatezati rukama ili pomagalima. Razlika između venčane i ostalih košulja je znatna. Na venčanoj košulji navezena površina je veća, veze se ceo gornji deo rukava, a ne samo jedan njegov deo. Šare su sitnije i ponavljaju se, a po navezenoj šari prišivane su kićanke i šljokice. Možda bi poreklo naziva te košulje trebalo tražiti u tekstovima pesama koje prate nevestinske igre na saborima za Uskrs ili Đurđevdan jer, tokom prve godine braka, kada odlaze na sabore, neveste oblače svoje venčane košulje (samo te godine). Ili bi, možda, poreklo naziva venčane košulje trebalo tražiti u okviru sadržaja svadbenog obreda?
Šare su rađene višnjecrvenom ili mrkocrvenom vunom, na platnu od konoplje. Sve do dvadesetih godina ovog veka metohijski vez rađen je samo vunom i samo na tom platnu. Poslednji uzorci ovog po lepoti neobičnog veza, koji su rađeni posle Prvog svetskog rata, osim vunom vezeni su i sa malo raznobojnog pamuka. Nekad je platno od konoplje zamenjivano pamučnim.
Kada je reč o šarama, motivi u vezu su po svemu univerzalni. Predstave krsta, romba, šestougaonika,  stilizovanog cveta, kuke, trougli i drugi geometrijski oblici javljaju se ne samo u ovom već u gotovo svakom vezu, zatim u tkanju, u ukrašavanju metala, drveta, u arhitekturi, na stećcima.
Danas se može samo pretpostavljati kakva je simbolika šara na košuljama iz Metohije i sa Kosova, jer nema mogućnosti da se protumače poruke stotina, možda i hiljada ženskih ruku čija su izložena dela donela prijatnu viziju gotovo zaboravljene prošlosti.