Divan, sunčan dan. Možda poslednji u ovoj godini. Razmišljam… Eto, opet ću sedeti kod kuće, nezadovoljna, a znam da bih mogla drugačije, znam i kako i s kim.
A taj neko, ume to da oseti i ne treba mu puno. Par slatkih reči i već sam spremna.
Idem za Novi Sad.
Nije mi ovo prvi put, i sve mi je nekako poznato, a opet drugačije.
Baš sam zavolela Novi Sad. I taj osećaj, to iščekivanje, naš ponovni susret.
Još samo malo, kažem sebi i nekako sva treperim.
I evo me… Prepoznajem to drago lice, taj osmeh i sve sumnje nestaju. Prepuštam se… Ovo je naš dan.
I mada bih najradije ostala u njegovom zagrljaju, krećemo u obilazak grada. Trudi se, kao i svaki pravi domaćin, da svoj grad predstavi što bolje. A mene, sam njegov glas i blizina, toliko očaravaju, da mi je sve ostalo manje važno. (Pa posle pita, zašto nemam pojma, gde se nalazimo :-))
Mislim, lep je Novi Sad, ima tu šta da se vidi.
Šetajući Bulevarom, imam utisak, kao da sam u nekoj svetskoj metropoli. Desno je Sajam, a levo centar, koji je opet priča za sebe. Tako poseban, sa neobičnim izložbama, prepunim baštama, pun života, a opet tako miran i spokojan. Kraj Bulevara nas vodi do plaže Štrand. Takva oaza, u centru grada, ne može se lako zaboraviti. A tek čarda, na obali Dunava, kad dođe vreme za ručak.
Čini se, uživanju nikad kraja…

Iako još uvek, ne poznajem dobro Novi Sad, ja već imam svoje omiljeno mesto. Ne bih baš znala, sama da se snađem, ali me srce uvek vodi do jedne ulice, do jednog broja.
Tamo mi je ipak najlepše…