Ponekad baš kao i sada
    podmuklo prošlost iglom zašiva
    otvore na ranama sećanja,
    budi staru i uspavanu jesen
    i poziva je na gozbu.
    I dovuče ta stara jesen
    za sobom svoje verne sluge
    onako požutele, bolesne
    spirajući im prljave obraze
    nakvasi gorčinom rane.
    Tada i njega kao roba dovede
    i bacivši ga na kolena zlatnilom odene.
    On pogled podiže kao da ne veruje
    zadrhti i suze prolije.
    Odnekud za njim stiže melodija violine
    i muzičar koji ga iz tišine diže.
    Al jesen brža bila
    žice violine pogazila i ruke mu vezala.
    I ljuta ga povede
    mesto sluga ga uze
    a bolesne klice poput otrova
    u krv razlije.
    Odvela ga bez poruke
    izbrisala sećanje
    postala gospodar učinila sve da
    zaboravi mene.
    Duša pustoš raspoznaje
    tamne i sumorne odaje,
    ne poznajem sebe otkad izgubih tebe.

autor: Kusturić Daniela